Šta se događa u svetu distopije? Da li nas neko zaista posmatra i kontroliše naše kretanje? Da li nam se nameće i plasira način na koji obavljamo dnevne aktivnosti? Jesu li su politika i partijska moć najbitnije za opstanak društva? Ili, što manje znamo – bolje prolazimo?
Isključite mozak jer “rat je mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć“.
Engleski pisac i novinar Džordž Orvel nam je već davne 1949. godne ostavio odličan zapis o tome kako će svet funkcionisati. Pisanjem, verovatno nije ni pretpostavio da će to biti manifest predviđanja, ali promatrajući današnjicu, čini se da roman 1984 govori mnogo u prilog novih generacija.
Roman 1984 smešten je u budućnost, tačnije 1984. godinu. Pisan je kao svojevrsna antiutopija i predstavlja oštru kritiku usmerenu protiv totalitarističkog oblika vladavine. Orvel u romanu oštro kritikuje društveno-političke ideologije, koje daju sebi pravo da menjaju i prekrajaju prošlost i da menjaju i prilagođavaju jezik za potrebe politike i/ili ideologije. U vezi sa društveno-političkom stvarnošću stoji i najveća vrednost romana 1984, a to je afirmisanje zdrave sumnje u postojeće društvene i političke ideale i sisteme. Transponovanje stvarnosti iz 1984.godine u 2020. godinu dovelo je do toga da se svaki put zapanjimo pred činjenicom da u ogledalu Orvelovog romana vidimo odraz današnjice.
U totaltarističkom režimu koji Orvel opisuje, najveća pažnja posvećena je dvema stvarima – izmeni istorije i stvaranju novog jezika, takozvanog Novogovora.
Orvel nam je svojim romanom ukazao na važnu stvar, a to je potreba za problematizovanjem prirode istorijskkog znanja koje se menja u ideološke svrhe. Dokumenta koja ne služe partiji ili ne mogu pomoći u postizanju određenih efekata i danas, sve češće bivaju uništavana ili menjana u skladu sa zadatim ciljem.
Osim prekrajanja prošlosti, važan zadatak je rad na prekrajanju jezika i stvaranju Novogovora. Rečnici u kojima su reči poput sloboda i mišljenje izostavljene, pokazuju kakvu ulogu za politiku igra jezik, koji je u isti mah i instrument i posledica moći. Jezik tako nije samo sredsvo sporazumevanja, već oružje manipulacije. Orvel je ujedno pisac koji je prvi upotrebio frazu Hladan rat – borba bez upotrebe oružja, ali koja iza sebe ima mnogo jače sredstvo za uništavanje: ukidanje prava na slobodu govora, slobodu mišljenja i slobodu kretanja.
Koliko je sloboda postala otrcana i gotovo nemoguće uspostavljena Orvel nam predstavlja značajnim motivom krivice: “Krivci su svi koji ne razmišljaju partijski.“ Istražni postupak, pri čemu pojedinac biva optužen ili kriv za zločin koji nije počinio, prisutan je kako u svetskoj, tako u domaćoj književnosti. Do zločinca se dolazi špijunažom, a to je moguće, kako ističe Hana Arent u Izvori totalitarizma, samo ukoliko su veze između ljudi toliko pokidane da preovladava odanost partiji i da je heterogena uniformisanost mase glavni preduslov za nastanak totalitarnog režima.
Za razliku od stradanja u doba inkvizicije ili u staljinističkim čistkama, koje je opisao i Danilo Kiš u svom romanu Grobnica za Borisa Davidoviča, pri čemu se saznalo za smrt nevino ubijenih, orvelovske čistke koje sprovodi partija drže se u strogoj tajnosti. O njima niko nema saznanja jer je u neznanju moć. Cilj istražnog postupka je da se pojedinac, pod prinudom odrekne sposobnosti logičkog, racionalnog rasuđivanja i da čitavim bićem prihvati izopačenu, nametnutu verziju stvarnosti. Izmena svesti iznuđena višednevnim psihofizičkim mučenjem, dovodi na kraju i konačno do prihvatanja stvarnosti koju nam neko kreira – politika i njene potrebe.
Idejni je tvorac slogana da nas neko posmatra, a niko drugi do Veliki brat, koji je u doba distopije koju živimo zauzeo mestu u sferi rijaliti programa, jasno je da uniformisanost potiče od straha da se usled konstantnog nadzora ne može živeti slobodno i da je pravo na mišljenje ugušilo postojanje kamera kojima smo okruženi. Uz frekventnost društvenih mreža danas gotovo da sami sebe stavljamo u poziciju posmatrača ili posmatranog, javno iznosimo podatke o sebi i sopstvene navike.
Postavlja se pitanje da li je i stvarnost koju živimo, a koju je Orvel oštro predstavio u svom romanu, zapravo samo uspešno stavljanje pojedinca pod kontrolu, u kojoj uhvaćen u koštac sa jednim oblikom društvenog zla i partijske moći koja sama sebe generiše i kontroliše, unapred biva osuđena na propast?
Mislite o tome, jer znanje je sve što imamo….
No Comments