UMETNOST I KULTURA

KO SE BOJI?… BLUZA JOŠ!

Osoba A ulazi u prostoriju gde zatiče svoje poznanike B, C, D i F. Osoba A je dobrog raspoloženja i želi to da prenese na ostatak družine. S tim u vezi, A pita da li može da pusti neku muziku. Dobija potvrdan odgovor. Osoba A, nakon kraćeg razmišljanja, pušta bluz. Razgovor se nastavlja tamo gde je stao, A se priključuje, u pozadini ide bluz. Odjednom, osoba C, ne mogavši više da se suzdrži, traži da se muzika promeni. Osobe B i D grabe predlog sa oduševljenjem: „Da! Da! Promeni ovo sranje!“. A je zatečen, pogled mu se zaustavlja na F. Osoba F klima glavom u znak odobravanja svega prethodno izrečenog. Osoba A se teško diže, prilazi i menja žanr.  Razgovor se nastavlja.

Šta se u ovoj priči zbilja desilo? Da li je u pitanju pomanjkanje ukusa ili je samo došlo do konfrontacije istog? Ako kažemo da blitva ima sranje ukus – tu se još i može raspravljati o značaju blitve kao priloga, hemijskoj reakciji koja nastaje u dodiru blitve i, recimo, junetine dinstane u crnom vinu, nečijem kulinarskom umeću, o odnosu vitamina i hranljivih materija ili traumi koju vučemo iz detinjstva kada su nam na silu gurali ovu žitku zelenu kašu u usta. Ali ako kažemo za Mocartovu muziku da je sranje, da je muzika Dorsa tek puki produkt neurastenije jednog egomanijaka opterećenog mračnim i nedorečenim stihovima, da je Sezanov „Dečak u crvenom prsluku“ jedno veliko sranje jer je dužina ruku kod Dečaka u opasnom kontrastu sa realnim stanjem stvari – e, tu, onda, imamo problem fenomena apstrakcije, a ne ukusa, koji je ionako stvar kulinarstva. Voleti više Stonse od Bitlsa je sasvim u redu, ali reći zato da su Bitlsi sranje, stvar je koja kod dotičnog subjekta nedvosmisleno ukazuje na suštinsko nerazumevanje umetničkog prosedea Bitlsa, ali onda, po liniji kauzaliteta, i samih Stonsa.

Ipak, zid nerazumevanja na koji nailazi bluz, bar kada je naše podneblje u pitanju, pojava je zbunjujuća i teško objašnjiva. Osim ako niste neko čijem uhu odgovara samo zvuk vetra i povijenih pšeničnih stabljika, a svaki ton, bio on i A-mol, u glavi proizvodi strašne procepe svesti, bilo bi vam bolje da znate odakle su se pojavili silni zvukovi koji determinišu modernog čoveka. Jer, kako reče jedan od najvećih kulturnih reformatora XX veka – Kit Ričards – „ništa što slušate danas nije bez uticaja bluza“. 

RAĐANJE IZ BOLA

Bluz svoje korene vuče iz Afrike. Prvi crni robovi koji su brodovima stigli na američki kontinent, s jedne strane, bili su lišeni ljudskog dostojanstva i materijalnih dobara, a s druge, podređeni imperativu zavisnosti i pokornosti do kraja, kako se tada verovalo, sveta i veka. Ipak, čovek nije marva, i on u svojim komplikovanim unutrašnjim sferama krije mogućnosti koje ni sva umetnost, filozofija, ni nauka do dana današnjeg nisu uspeli do kraja iscrpsti. Tako i ti prvi robovi nije da su ostali bez igde ičega: negde, u njihovim grudima, stomacima, kolenima i glavama, ostala je da tinja svest o sopstvenom značaju. Taj značaj je sad bio potpuno podređen tuđim rukama, ali i kao takav, on je nastavio svoj evolutivni razvoj, ovoga puta tajnim unutrašnjim kanalima, na svu sreću, fizički nedostupnim spoljnim faktorima. U retkim trenucima predaha iz svesti bi izbijale arhetipske slike pređašnjeg života: dovoljna je bila samo jedna bleda slika afričkog neba ili oblik i boja neke voćke i u svesti bi se rađalo jedno dugo muklo “mmmmmm” kao ekvivalent strašne udaljenosti između onog nekad i ovog sada. I to je, pokazaće se u dalekoj budućnosti, bilo sasvim dovoljno da crni čovek opstane i da ne podivlja. Više od toga, tog promuklog bolnog mrmljanja po uglovima zgrčenih usana, nije se ni moglo ni  smelo.

GLAS TUŽNOG ČOVEKA

U narednih četiristo godina generacije robova će umirati, a na njihovo mesto će dolaziti novi. Deca njihove dece, i deca njihove dece… Crni čovek je zaboravio svoj jezik, zaboravio je boje svoje domovine i njeno ime, ali, ostalo je kolektivno predanje ovaploćeno kroz tužni, srceparajući zvuk. Taj zvuk više nije prizivao apstraktne slike domovine, koja je ostala tamo negde zauvek izgubljena, već se okrenuo konkretizovanoj slici nataloženih egzistencijalnih ostataka. Crni čovek je počeo da peva o sebi, o svojim nedaćama i onim malim, retkim zadovoljstvima: o flaši jeftinog viskija, o tihom ljubavnom milovanju podno vašljivog ćebeta u nekom ambaru, o neuhranjenoj muli koja je postala personifikacija njega samog, o pruzi i vagonu kao metafori o nesputanosti ljudskog sna… Pevali su stariji muškarci i oni mlađi; pevale su žene i njihova musava deca u naručju. Pevale su kašike, vile, srpovi; pevale su stare bušne cipele sa drvenim đonovima; pevala su burad i slamene kotarice, limene šolje, sitni bezvredni novčići, čak su i bičevi po njihovim leđima počeli da pevaju. Crni čovek, iako bez glasa, pronašao je svoj glas – autentični glas čoveka opshrvanog boli i tugom.

STVAR SE POMERA SA MRTVE TAČKE

Iste godine kada svet kompromisno stupa u Prvi svetski rat, na krajnjem jugu Severne Amerike začinje se jedna revolucija koja će čoveku, vremenom, omogućiti nov način interpretiranja samog sebe.

Slobodni afroamerikanac po imenu Vilijam Kristofer Hendi, po zanimanju ne preterano uspešan kompozitor i muzički producent, čekajući voz jednog vrelog dana na stanici u Misisipiju, čuo je, u jednom udaljenom staničnom uglu, neobičan zvuk. Tragajući za izvorom ovog zvuka došao je do grupe neuglednih crnih muzičara, koji su vreli letnji dan prekraćivali neuobičajenim sviranjem gitare prevlačeći sečivo noža preko vratila. Hendi je prepoznao boju kao autentičan zvuk svog detinjstva, kao davno izgubljenu vezu između svojih predaka i nepreglednih, ničim sputanih, afričkih nizija slobode. Vrlo brzo Hendi će ustanoviti da Misisipi delta prosto vrvi od ovakvih neotkrivenih talenata. Očaran jednostavnim ali snažnim tekstom u vidu poziva I odgovora, kao i emocionalnošću same melodije, Hendi odlučuje da pokuša – osniva prvi Bluz bend. Proći će još dosta vremena dok bluz ne stekne status ozbiljne umetnosti i dok svojim snažnim impresijama ne počne da utiče na milione stvaralaca, a sam Vilijam K. Hendi ne postane prvi među prvima, tzv. “otac bluza”.

DALJI RAZVOJ

Do kraja druge decenije XX veka bluz stiče sve više obožavalaca. Ipak, bluz prevashodno ostaje muzika siromašnih, namenjena “obojenoj” publici. A onda, 1920. godine, afroamerikanka Mami Smit izdaje ploču CRAZY BLUES, koja preko noći postaje veliki hit širom SAD-a i rasprodaje se u 1.000.000 kopija. Bluz po prvi put izlazi iz vlažne i sumorne Misisipijeve delte i nastanjuje se u Njujorku. Rasna netrpeljivost ne dozvoljava bluzu da stekne neki određeni status, već sve ostaje na nivou zabavne, prizemne muzike, koja, zahvaljujući svom zaraznom ritmu, služi za puke zabave i igranke. U tim prvim godinama bluz pevaju samo žene, dok je muškarcima bilo dozvoljeno da ih prate samo kao plesači, ali sa jednim bitnim preduslovom – morali su biti obučeni u kostime majmuna ili sa nekim drugim kompromitujućim detaljima: namazani imalinom ili u jadnoj rančerskoj garderobi kako bi jasno naglasili svoje ropsko poreklo. Godine 1923. Petsi Smit postaje prva prava bluz super-zvezda. Rado viđena u svim značajnijim njujorškim džet-set klubovima, Petsi Smit otvara širom vrata mnogim crnim pevačicama, i bluz počinje da se širi poput epidemije. Muzika postaje jedina nada za milone afroamerikanaca da kako-tako postanu poštovani na nivou jednog ljudskog bića. Vrlo brzo, na sceni se pojavljuju i prvi muški glasovi, poput legendarnih Henrija Džefersona i Čarlija Petona, a muzička kuća “Spier” postaje prvi izdavač koji striktno objavljuje bluz numere. Ipak, nakon velikog kraha na Volstritu opada i potražnja za bluzom. Ponovo nastaje zatišje, a bluz se vraća u siromašne četvrti Misisipi delte. Stanje se ponovo menja sredinom 30-ih kada Džon i Alan Lomaks, producenti i lovci na bluz talente, kreću po zatvorima u potrazi za novom bluz zvezdom. Njihovo najveće otkriće, 45-ogodišnji Hari Letbeter, poznatiji kao Led Beli, postaje novo bluz otkrovenje. Po prvi put bluz napušta crnačke udžerice i stiče posve novu, neočekivanu publiku: obrazovane belce iz srednje klase. Bluz postaje politizovan i počinje da se bori za prava crnaca. Čuveni bluz autor Liroj Kar svojim jednistvenim stilom daje bluzu sofisticiranost, a genijalni Robert Džonson 1936. godine sabira sve bluz stilove i spaja ih u jedan ritam, zbog čega bluz postaje znatno otvoreniji i pristupačniji beloj publici. Konačno, 1939. godine, jedan belac, muzički producent Džon Hemond, prvi progovara o tome da je bluz ozbiljna umetnost. Pravi bum tek predstoji.

MUZIČKA AVANGARDA

Nakon 1940. godine dolazi do procvata industrijalizacije. Mašine počinju masovno da menjaju ljudsku radnu snagu i mnogi afroamerikanci ostaju bez “posla” na poljima pamuka. Kreće velika migracija ka severu države, pre svega ka Čikagu, koji vrlo brzo postaje nova Meka bluza. Kao iz nekog kosmičkog predvorja počinju redom da ispadaju nova bluz imena, koja će svojim stilom promeniti muzičku mapu sveta. Madi Voters, Litl Volter, Džon Li Huker, Hauling Vulf… pokreću revoluciju zvuka. Bio je to jedan novi pravac bluza, modernizovan i drugačiji u odnosu na sve dotad viđeno. Lirski subjekt prestaje biti ličnost bez integriteta, rob koji jadikuje o svom teškom položaju sad postaje nadrkani mačo tip koji i dalje pripoveda o mučnom egzistencijalnom položaju, ali na jedan prkosan i svesno izdiferenciran način. Bluz hrabro istupa napred, po prvi put fajterski raspoložen, žari i pali širom istočne obale, deli šamare i belcima i srncima, urlajući na sva usta: mi smo tu, znamo ko smo I odakle smo, znamo gde želimo da idemo, i nikakva sila nas neće u tome sprečiti! Ipak, isuviše radikalan da bi mogao biti kvalitetno svaren, bluz nesvesno proizvodi jedan svoj nusprodukt, čije će rađanje biti propraćeno takvim praskom da će i sam bluz, koji je kumovao ovoj novoj društvenoj pojavi, biti nadjačan i ugušen – rodio se rokenrol! Tako bluz krajem 50-ih ponovo spada na marginu, a mnoge njegove dojučerašnje zvezde bivaju preko noći zaboravljene. Bluz se rasparčava, a njegovi retki delovi završavaju u afroameričkim crkvama, mračnim delovima Harlema i, naravno, duž oboda Misisipi delte.

A SADA… BLUZ

Kada su prve rokenrol zvezde dostigle nivo božanstva, kada je njihovim dolaskom uzdrman svetski poredak, kada je ceo svet bio omađijan tim ludim ritmom, iskonskim porukama koje na jedan nesvakidašnji način isijavaju karakter Novog čoveka, neko je drhtavim glasom priupitao: A dobro, a kako je sve počelo? Mislim, odakle vam ideja za tako nešto? Ovi, bar oni najveći među njima, u glas odgovoriše: Pa kako odakle?! Iz bluza! Redom su, Elvis Presli, Litl Ričard, Rolingstonsi, Bob Dilan, Dorsi, Dženis Džoplin, Led Cepelin, Santana, Džimi Hendriks, Erik Klepton, Animalsi… bluz izdvojili kao atom iz kojeg je izgrađena njihova genijalnost. Videvši da sa svetom nešto ozbiljno nije u redu kada ne zna za one koji su inicirali ovo što sad svi tako vole i sa čime se najveći deo čovečanstva identifikuje, članovi Rolingstonsa – koji su na svirkama, pre prvog albuma, svirali samo, i samo bluz – odlučuju da krajem šezdesetih pronađu svoje američke idole i sa njima organizuju veliku comeback turneju bluza. Na scenu ponovo stupaju majstori poput Madija Votersa, H. Vulfa, Dž. Li Hukera, Roberta Džonsona, B. B. Kinga, Big Mame Tornton, Badija Gaja i drugih, ovoga puta da više nikada ne siđu sa iste.

BLUZ DANAS

Gotovo da nema moderno koncipirane muzike koja bar jednim svojim krakom nije proistekla iz bluza. Možda i najveći doprinos bluza leži u tome što je čovek, kada je muzika u pitanju, prestao gledati gore, ka nebeskim sferama gde se dugo verovalo da note obitavaju, spistivši pogled na zemlju, shvatio je da je muzika, kao i većina drugih stvari uostalom, stvar proistekla iz ljudskog duha, iz mere saobrazne njemu, i samo njemu samom. Obznanjivanjem te dugo skrivane istine, kao po komandi, počeli su se rađati neki novi Bahovi, Mocarti, Betoveni. Zahvaljujući bluzu, svet je postao značenjski mnogo bogatije mesto.

Mislim o onima kojima je bluz “jedno veliko sranje”; mislim o njihovom percipiranju džeza, R&B-a, repa, regea, popa, metala… mislim, i nikako ne uspevam da odmaknem daleko. Oni kažu: “Ali bluz je tako tužna muzika, a ja ne volim tužnu muziku”. Bluz u svojoj osnovi ima često ponavljanje, čiji je krajnji cilj ironija. Zahvaljujući tom ironijskom kontekstu, koji jasno isijava i tamo gde se govori o najvećim duhovnim i fizičkim stradanjima, afroamerikanci su uspeli da prebrode viševekovnu monstruoznu tiraniju belog čoveka, i da kao narod opstanu i uzdignu se na nivo svetske svrsishodnosti. Zbog toga samo bluz može da istovremeno, sa jednom jedinom pesmom, probudi u čoveku dve tako oprečne emocije: tugu i radost. Ima u bluzu i afričkog misticizma i američkog rasnog poliintelektualizma, zbog čega bluz levitira između stvarnog i iracionalnog, između optimizma i pesimizma, između apsurda i groteske. Jer, napose, kako drugačije objasniti fenomen bluza – te muzike siromašnih, u najbogatijoj zemlji sveta.

Zato, kada sledeći put zaustite da je “bluz sranje”, hop! suspregnite se, zaustavite se, jer kako reče jedan mnogo pametan čova: “Bolje je ćutati i pustiti druge da misle da ste glupi, nego progovoriti i otkloniti svaku sumnju”.

Fotografija: Blues Session Painting By Ralph Megginson

No Comments
Previous Post
June 21, 2019
Next Post
June 21, 2019

No Comments

    Leave a Reply

    Instagram

    Instagram did not return any images.