Stablo ili drvo u botanici je svaka višegodišnja biljka, koja se sastoji iz korena, vidljivog drvenog debla i grana koje čine krošnju drveta, osnovna je definicija kojom čovek determiniše drvo. Živo biće, je l’ te, vrši fotosintezu i tako raste i od primarnog je značaja za vaskoliki svet sisara, ptica, reptila, insekata i bog te pita čega sve još. Toliko za danas, a za sutra lepo naučite rodove i vrste drveća, gde koje raste, osnovne karakteristike i, posebno obratite pažnju, na eksplotacionu mogućnost drvne građe. Prijatan dan vam želim i, molim vas, ne zaboravite da dišete.
Eh, te definicije, definicije, definicije! Čovek je prestao da opšti sa svetom oko sebe onog trenutka kada je krenuo isti da stavlja u kalup, da ga definiše, teoretski objašnjava, tabelarno uobličuje, iliti, drugačije rečeno, da ga iz sebe i u sebi svodi na sopstvenu meru. A šuma i njen biljni svet nešto je posve drugačije u odnosu na čoveka, već i po tome što je ona na ovom svetu prisutna mnooogo pre nego što je prvi čovek po prvi put zakmečao.
Koliko mi zaista relevantnih stvari znamo o šumi, o tom „nemom“ arhi-stanovniku ove naše uboge košnice? Da li ste se ikad zapitali kako šuma zapravo utiče na hemijske procese u ljudskom telu? Da li ste čuli za japanski termin „shinri-ioku“? A za Wood-Wibe-Web? Sumnjate li da je drvo baš „drvo“, da ne oseća, ne komunicira, da ne ume da mrzi i voli?…
Evo nekoliko činjenica o šumi koje možda niste znali, a koje bi mogle promeniti vaš dosadašnji indolentni odnos naspram najstarije nacije na svetu. Samo, molim vas, ne zaboravite da dišete, jer bez disanja se ne može.
HM, OSEĆAM SE NEKAKO ČUDNO
Svi mi znamo za meditativna svojsva koja šuma vrši na čoveka. (Doduše, ima nas i takvih koji, kada se nađu u šumi, što će reći daleko van granica komforne zone buke, smoga i fabričkih postrojenja, stiču utisak potpune emotivne dezorjentisanosti, egzistencijalnog straha pred prolaznošću života, impotentne nesvrsishodnosti sopstvene ličnosti, poput praseta zavrljačenog u mrklo bespuće termosfere. No, o njima ne bih trošio reči – njima je već dovoljno teško i bez mog naglabanja.) U šumi čovek skoro po pravilu oseti olakšanje, i to kako ono umno tako i fizičko. Za umno je stvar još i jasna, otprilike poput oslobađanja.
Za fizičko olakšanje pak najčešće pomislimo da je glavni „krivac“ čist šumski vazduh, što i nije daleko od istine. Višak kiseonika zaista pročišćuje krvotok i osvežava ganglije. Na taj način se naše telo oslobađa stresa, krvni pritisak se snižava, čime se usporava rad srca, a telo, makar i u pokretu, prolazi kroz različite faze opuštanja – nešto slično funkcionisanju mozga kod delfina: Dok jedna hemisfera radi punom parom, druga odmara, i tako u krug.
Međutim, da je tu kraj, pa baš i nije. Dokazano je, naime, da šumsko rastinje u vazduh ispušta fitnocide – antimikrobne organske supstance koje sa neobično snažnim sociopatskim zadovoljstvom uništavaju gljivice, bakterije i plesan. Tako „uronjeni u imunološki sistem šume“, naš dah se sjedinjuje s ovim komponentama, a japanski naučnici tvrde da, za svega pola sata provedenih u šetnji dubokom šumom, efekat „ozdravljenja“ traje oko dva meseca. Tu praksu oni nazivaju „shinri-ioku“, što u prevodu znači – „kupanje u šumi“.
Takođe, naučno je ustanovljeno da četinarske šume obilno ispuštaju supstancu pod nazivom alfa-pinin, što je prirodni melem za astmatičare, a pritom uravnotežuje hormone i smanjuje rizik od dijabetesa tipa 2.
“TAJNI ŽIVOT DRVEĆA”
Kada čovek želi da se osami, da, onako, ostane baš sam sa sobom, on najčešće bira odlazak u šumu. Taj čin je kroz istoriju, pa i danas, bio omiljena praksa mnogih mislećih ljudi. U šumi nema nikog, sve samo golo drvo, statičnost i tišina. Čovek je tu, izopšten iz gradova i metropola, zaista centar sveta. No, da li je baš tako?
Nemački šumarski inženjer, Peter Voleben, proveo je dvadeset godina živeći i radeći u šumi. Rezultati njegovih istraživanja, u najmanju ruku, bacaju posve novo svetlo na naše znanje o šumskom ekosistemu. Naučno utemeljene činjenice do kojih je došao objavio je u knjizi krajnje indikativnog naslova – “Tajni život drveća” (Laguna, 2017, prevodilac Mirjana V. Popović). Pa, da vidimo ukratko o čemu se tu zapravo radi?
PST, KAO DA SAM NEŠTO ČUO
Krenimo od najradikalnije stavke – od jezika. Može li drveće da komunicira među sobom? Na prvu loptu svi ćemo se složiti da ne može. Jezik je ljudska tvorevina i nijedno drugo živo biće nema sposobnost tako savršenog načina izražavanja. Međutim, Voleben nas uverava da i drveće poseduje svoj jezik. Istina, ne u tonskom obliku kojim se ljudska vrsta služi, već se komunikacija među drvećem odvija putem mnogobrojnih nadražaja u vidu mirisa, ukusa (da, dobro ste pročitali!) i električnih signala koji se prenose putem korenja.
Odavno je naučno ustanovljeno da mirisi igraju bitnu ulogu u komunikaciji među živim svetom. Premda je čovek na tom polju, takoreći, atrofirao, nije tajna, tvrdi Voleben u svojoj knjizi, da feromoni u ljudskom znoju igraju veoma bitnu ulogu na podsvesnom nivou, pa, štaviše, i to da miris našeg tela vrši presudan izbor u odabiru partnera sa kojima zasnivamo potomstvo. Dakle, aromatične tvari imaju snažan uticaj kao sredstvo izražavanja. Da li je tako i u slučaju drveća? Bez dvojbe!
Afrička biljka akacija-kišobran (Vachellia tortilis), u želji da se odbrani od proždrljivih žirafa, u svoje lišće, u roku od nekoliko minuta, upumpava otrovne materije, izrazito gorkog i oporog ukusa. Ogađene, žirafe prelaze na drugo stablo, ali tek pošto preskoče priličan broj istih. Jer, žirafe znaju da obršćena akacija ispušta plin, tzv. etilen, koji služi kao alarm za uzbunu od nadolazeće opasnosti. Zbog toga odlaze dalje, do onih stabala koja ne slute nevolju, ili brste uz vetar one primerke koji su ostali uskraćeni za mirisnu detekciju. Skoro identičan proces dešava se i u našim, evropskim šumama. Kada određena vrsta bube napadne lišće, primera radi, bukve, drvo, verovali ili ne, prepoznaje pljuvačku napasnika, nakon čega luči posebne mirise koji nepogrešivo označavaju vreme za ručak određenim predatorima (brestovi ili borovi, na primer, obraćaju se za pomoć malim osama). To, tvrdi dalje Voleben, znači samo jedno – drveće poseduje čulo ukusa. Impresivno, zar ne?
Ali drveće ne komunicira samo putem mirisa, već i putem zvuka. Voleben ističe primer Monike Galjano sa Univerziteta Zapadne Australije, koja je zajedno sa kolegama iz Bristola i Firence, osluškivala tlo i došla do zapanjujućih podataka. Naime, osluškujući klice žitarica, merni uređaji su zabeležili tiho krckanje na frekvenciji od 220 herca. Kada je pod veštačkim uslovima ponovila taj zvuk, vrhovi klica su se okretale u tom pravcu. Dakle, pazite šta govorite, jer su biljke kadre i da čuju.
PRIJATELJU, TREBA MI POMOĆ
Ako drveće poseduje čulo ukusa i sluha, kakav odnos uspostavlja među sobom? Može li drvo imati najboljeg prijatelja? Da li oni onda međusobno komuniciraju?
Šetajući se jednom prilikom šumom, Voleben kazuje kako je naišao na niz razbacanog kamenja po šumskom tlu, prekrivenog mahovinom. Iznenađen prisustvom kamenja na tlu izrazito zemljanog tipa, sageo se sa namerom da podigne i bolje osmotri jedan od kamenova. No, kamen je bio čvrsto pripijen uz tlo. Zagrebao je perorezom po njegovoj zagasito-mrkoj površini i shvatio da je kamenje ustvari ostatak drveta. Ništa čudno u mrtvim satrulelim ostacima drveta, pripoveda dalje Voleben, ali kada je sastrugao jedan sloj nanosa, pred njegovim očima zablistala je zelena boja – znak hlorofila u svežim listovima. Prikupivši ostatak “kamenja”, Voleben je potonjom analizom utvrdio da su ovi parčići zapravo ostaci panja posečenog pre 400-500 godina!
Kako je moguće da su ostaci drveta, koji satrule nakon nekoliko godina, ovde i dalje živi? Ostaci su pomoć dobijali od susednog drveća, putem korenja. Ali zašto to nije slučaj sa svakim posečenim drvetom? Sva je prilika da drveće ostvaruje određenu vrstu naklonosti prema određenim primercima svoje vrste, pa, dok jedni satrule nakon nekoliko decenija (što je jako brzo u životu drveća), drugi nastave da žive zahvaljujući pomoći u vidu šećera i minerala koje dobijaju od jednog ili više stabala u svom okruženju.
HALO, KO JE TO?
Voleben u svojoj knjizi ističe i to da drveće ne komunicira samo hemijskim putem, kako je u jednom gore navedenom primeru to prikazano, već i električnim, i to brzinom od jednog centimetra u sekundi. Dobro, u poređenju sa ljudskim telom to i nije neka brzina, ali Voleben podseća da i u životinjskom svetu postoje vrste (na primer meduze i crvi), kod kojih se nadražaji prenose sličnom brzinom. Primera radi, kada hrastovi žele da puste neku poruku, oni to rade putem tanina koji pumpaju kroz svoje podzemne žile. Shodno tome da je korenje drveća u najvećem broju slučajeva dva puta većeg prečnika od krošnje, i da se samim tim nužno prepliće sa korenjem najbližeg komšije, dolazi do prenosa informacija. Ipak, to nije sve. Ponekad i u najgušćoj šumi postoje samotnjaci, stabla koja svoj život provode na nekom golom proplanku, daleko od svoje vrste. Da li to znači da oni ostaju gluvi naspram podzemne interakcije ostatka vrste? Da li se alarm o nadolazećoj opasnosti na njihovom mestu zaustavlja? Na svu sreću, to nije slučaj. U tim prilikama u ceo komunikacijski proces uključuju se gljive. Slično optičkim kablovima za internet, nezamislivo gusto tkanje njihovih niti (jedna kašičica šumske zemlje sadrži više kilometara ovih “hifa”) tokom dugog niza godina u stanju je da premreži čitave šume. Na taj način gljive kroz svoje vodove prenose signale od jednog drveta do drugog, pomažući im da razmene poruke o insektima, suši i drugim opasnostima. Nauka je tu pojavu imenovala kao Wood-Wide-Web, no, do danas je veoma malo istraženo šta i u kolikoj meri se prenosi u toj mreži.
Kako i zašto dolazi do prekida informacija, zašto je domaće, veštački uzgojeno bilje gluvo i nemo, koliko zaista dugo živi drveće, sve to, i mnoge druge našem dosadašnjem znanju frapantne podatke, možete naći u ovoj, pa, da se tako izrazim, izrazito cool knjizi.
I da, kada se sledeći put nađete u šumi, nemojte samo disati. Ustvari, zaustavite dah na jedan kratak trenutak, prislonite uvo uz koru nekog stabla i poslušajte. Ko zna, možda baš vi budete počastvovani nekim tajnim znakom.
No Comments