Ah, to današnje slikanje! Masovno, navalentno, isprazno i izveštačeno do bola. Mirijade fotografija na kojima se ne vidi ništa do puka potreba za materijalizacijom prostora. Sad znamo: na moru, kraj Aleksandrijske luke u pozadini, sa mužem i našim kumovima; ja i prijateljice u provodu, ludo se zabavljamo, kisiiiiiiiiić za sve; obaranje ruku na kupusijadi u Mrčajevcima (slava im), ovo levo smo moj braćala Igor i ja. Igore, što si ovako zadrigo? Pozdrav za sve koji nas pratite i druga slična slikovna nagvaždanja čija je ciljna grupa krajnje diskutabilnog dometa. Najveći broj današnjih fotografija ništa vam konkretno ne govori jer su konkretne same po sebi (znaju se čak i imena kada kursorom prevučete preko lica). Masovni produkt, bez i trunke upliva onog duhovnog, onostranog čak, što je krasilo ovaj genijalni izum do momenta digitalizacije. Primera radi, i danas je najstrože zabranjeno fotografisanje određenih primitivnih zajednica, iz čisto bezbednosnih razloga. Grozničavi turista vadi svoj fotoaparat u želji da ovekoveči svoj fizički susret sa članom nekog plemena, i, pre nego što je nesretnik stigao da namikeri svoj zum, gomila zašiljenog granja nepogrešivo leti u pravcu njegovog abdomena. U pojedinim kulturama vlada uvreženo mišljenje da fotografija krade čoveku dušu i večno je zarobljava. Ne smemo smetnuti s uma da je moderni čovek, iako se tako više ne oseća, putem svog instikta i dalje u dubokoj sprezi sa prirodom, što će reći sa onim što ne vidi i ne oseća, ali što snažno upravlja njime. Posmatrano s te strane, ideja o zarobljenoj duši što blinda s one strane fotografije može da se polemički kreće u mnošto pravaca. Ili, jednostavno, možemo odbaciti te sumnje kao hrpu koještarija koje tamo neki golaći, koji „nemaju“ ama baš nikakve veze sa nama, izmišljaju pod naletima dosade, da nas zastraše i da našu veru prevrnu naopačke.
Danas se svi uglavnom slikaju radi svojih egoističkih potreba, radi sebe, ako to može tako da se kaže. Nekada se slikalo aparata radi. Nisu svi imali, ko danas što imaju, ta genijalna sokoćala, pa fotograf vamo fotografija tamo, već su fotografski aparat posedovali samo izabrani. Pa setite se i sami, vi koji pamtite period pre digitalizacije. Neki teča, ujko, brat od tetke, kum iz Nemačke, imao je to što se samo sa najvećim uživljavanjem i divljenjem smelo spomenuti – fotoaparat – pa o retkim, najčešće svečanim prilikama, donosio ga je sa sobom i tada je moglo da počne praznovanje fotografisanja. Najveće poštovanje prema tom sokoćalu gajili su, dakako, oni stariji. Pa što stariji to veće poštovanje prema toj relikviji, nakakvom starozavetnom peharu šta li?, što oživljava kada se uzme u ruke. Pa su babe, kada bi se dokopale fotoaparata, posebnu pažnju iskazivale prema tim napravama. Terale bi sve prisutne, kao prvo, da se fotografišu (bilo je to vreme grupnih fotografisanja), a potom bi svima naređivale kako i gde da stanu, kako da se postave, koju pozu da zauzmu. Jer, bože sakloni, fotografisanje se mora ispoštovati ko gost kad vam dolazi. Fotografisanje ne trpi tišinu, ono voli komešanje, govoranciju i živ pokret. Niste se mogli samo tek tako uslikati, bože, eto tek tako!, ne biste li naknadno proverili stanje vašeg habitusa i pokazali (kome?) tačku na ovoj zemaljskoj kugli koju ste vi posetili, ne! Trebalo je pričati, voditi živ i impulsivan dijalog. Ni nas decu nije zaobilazilo ovo pravilo u slavu i genij fotografisanja, pa smo i mi morali da pratimo dirigentovu palicu. Malo levo, ispravi se, nasmej se, sklonite mu šiške s očiju, ej!, ne vide mu se oči, pa… I uvek bi se iznova odgađalo fotografisanje jer se neko nije dobro namestio, te pokrio je ovog drugog, i, najčešći izgovor za odgađanje škljoca – ne smeje se! Nasmej se, tako ti boga! Slikati se bez osmeha, makar i veštačkog, bilo je ravno najstrašnijem svetogrđu, zbog kojeg je fotografisanje znalo biti odloženo na neodređeno vreme, tokom kojeg bi ka nesmešljivku poletelo sijaset teških pitanja: Šta je s tobom? Zašto si takav? Je l’ te nešto muči? Hoćeš li da podeliš to sa nama? i druga. Onda bi ovi što se slikaju, mislim, tu spadamo i mi deca, ali se mi jednostavno ništa ne pitamo, počeli da gunđaju, da pokazuju jedni drugima kako treba stati, kako se otvoriti i, osmeh, osmeh je obavezan. Pa nećete valjda da vas pokolenje pamti kao przicu i mračnog čoveka. „Ne mogu ljudi, ne smeje mi se“, stidljivo bi i smrtno zastrašen izustio neko, i tad bi ponovo krenula priča bez konca i kraja, dijalektička maskarada, čitava jedna filozofija života. A nakon što bi se, konačno, svi zacementirali, sledilo je čuveno pitanje sa druge strane: A gde treba da pritisnem? „E do kurca“, stigao bi odgovor i cela farsa je mogla da počne ispočetka. I fotografisanje je tih dana zbilja bio jedan mali praznik, a svaka fotografija, ako se dovoljno udubite u nju, knjiga od hiljadu strana.
No Comments