Grozdana Olujić, značajno je ime u razvitku srpske kulture. Završetak drugog svetskog rata, kao period u kojem stvara, imao je za posledicu izmenjenu i književnu situaciju. Opšte društvene, političke, kulturne i književne prilike bile su znatno izmenjene posle 1945.godine. Ratna vremena su izvršila dubok preobražaj u prozi. Posedovanje ogromnog čitalačkog iskustva, kao i svesti o prolaznosti svega što je u trenutku aktuelno, navelo ju je da posleratni modernizam posmatra kao svedočanstvo jednog vremena, koji prvenstveno treba da bude priča o događajima i ljudima. Grozdana Olujić piše i o svome ličnom učešću u tom vremenu. Stoga je u svojim radovima često davala i lično viđenje najtragičnije stvarnosti. Išla je čak dotle, da se književnim stavovima suprotstavljala vladajućoj eliti. Kritički odnos prema stvarnosti zastupljen u delima, uspevala je da oživi do te mere da on postaje nesavladiv zalogaj za tadašnju književnu kritiku. To je doprinelo njenoj neprestanoj borbi sa negativnim reakcijama kreiranim od strane političkog režima još nakon prvog romana. Takva ocena, međutim, nije je sprečila da iznova postavlja teme prepune oštrine, ali i sentimentalizma, ipak nedovoljno slatkog i pitkog za vlast. Bez obzira što oko domaće kritike nije vrednovalo rad Grozdane Olujić, a o tome svedoče i cenzurisana i zabranjivana dela, inostrana kritika u književnom opusu ove spisateljice pronalazi posebnost.
Razlog ovako oprečnim mišljenjima treba tražiti u domaćoj vlasti koja je zabranjivala sve što nije bilo u skladu sa politikom koja je vođena. To je bilo sredstvo kojim se vladajući režim služio, kako bi u potpunosti održavao kontrolu nad stanovništvom i veštački ulepšao stvarnost, koja u biti nije bila takva. Oni koji nisu radili za interes zajednice bili su izvrgnuti oštrim kritikama i ignorisanjima. Gotovo su sve srpske spisateljice, počev od najistaknutije Isidore Sekulić, tokom različitih perioda, proživljavale sličnu noćnu moru. Uticaj takvog oštrog sistema vidljiv je i danas, najčešće kroz jedan oblik pravljenja veštačke klime ignorisanja žene kao pisca. Kako Z. Konstatinović ističe: “Romane objavljene u periodu pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, savremenici su pokušavali da potisnu ne samo u vremenu u kojem su se pojavili, već i kasnije kada za ideološka procenjivanja nije bilo razloga, te su se ocene o romanima menjale prema društvenim i ideološkim merilima od njihovog objavljivanja do danas”.
Tako, Njujork Tajms ističe da “u pisanju Grozdane Olujić nema ničega suvišnog, njen stil je sveden i precizan, njene rekcije na ljude i događaje zvuče istinito“. Njujork Tajms još naglašava da je autorka bila zapanjujuće zrela u periodu u kojem stvara, što može da se dogodi samo onima čije je detinjstvo ukrao rat.
Grozdana Olujić je veoma oprezno preispitivala period rata. Politički sistem je usled čestih ratova uzrokovao krizu identiteta. Na temelju jedne takve društvene stvarnosti i ideologije je uspela da formira svet bespuća. Sve slike stvarnosti, kod ove izuzetno značajne spisateljice, korespondiraju vrlo oštro sa slikom koju ona naziva: “pravo na slobodan život”, a koje društvu oduzimaju vlast i rat. Kroz romane Grozdane Olujić protkano je neprestano podsećanje na oduzimanje slobode izbora, kao vid spisateljicinog neodustajanja od potrage za smislom u vremenu koje pobija ljudska prava. Tako glas Grozdane Olujić i danas odjekuje glasom generacija koje traže pravo na slobodan život.
No Comments