Pisci poput Vilijema Foknera (1897 – 1962) odavno više nisu u fokusu čitalačkog spektra. Jednostavno, takav vid pripovedačke prakse ne zadovoljava savremenog čitaoca koji prevashodno teži svedenom izrazu linearne forme sa mnoštvom vrtoglavih detalja koji se nesmanjenim intenzitetom smenjuju od stranice do stranice, od korice do korice. Jezik je danas zapostavljen (jezik, ne stil), a tema je preuzela primat u odnosu na tehničke i formalne inovacije. Potrebno je imati temu što raskošnijeg karaktera, gde gomila junaka prosto blješti svojom neobičnom, skoro apstraktnom pojavom, tako različitom od onoga što čovek u stvarnosti uistinu jeste, da bi se pažnja čitaoca prvo bespogovorno kupila, a potom i zadržala da poslednjeg poglavlja, poslednje stranice romana. Ne tako davno, pisci su prodirali s one strane realnosti putem onoga što je najimanentnije čoveku, a to je jezik sam. Tako je jedan drugi literarni genije, na pitanje zašto je na desetoj strani u romanu koji broji više od petsto stranica najavio smrt glavnog junaka i time lišio čitatelje gradacijskog uzbuđenja, te, po mišljenju mnogih, nužne tehnike svakog romanesknog dela, odgovorio otprilike ovako: „Nije mi bila namera da kupujem pažnju čitalaca nekakvim jeftinim trikovima. Želeo sam da zadrem u srž problema, i da stvari koje me muče rešavam putem jezika, i samo jezika. Zato sam prelomio i već na prvim stranicama najavio konačan rasplet, kako bih se u nastavku mogao posvetiti onom zaista bitnom. Na taj način sam poštedeo sve one koji u književnosti traže samo puku zabavu, i mislim da sam prema njima ispao više nego fer.“ (M. Crnjanski „Roman o Londonu“) Vilijam Fokner je bio upravo takva vrsta pisca, genije koji je bez ustupaka pratio svoj unutrašnji glas, ne povlađujući ni jednoj struji mišljenja; radikalan, zbunjujuće inovativan, bezobzirno jezički kompleksan, do kraja dosledan svom leksičko-istraživačkom, skoro naučnom pristupu književnosti, čak i onda i na onim mestima kada beletreu to ne ide u prihod.
Svako ko je pročitao barem jedno Foknerovo delo zasigurno je ostao zaprepašćen pred razornom silinom njegovog neobičnog stila književnog promišljanja. Preduge rečenice, pretrpane svakojakim impresijama, neretko (barem u njegovim najpoznatijim delima) iskazane postupkom toka svesti, bez interpunkcijskih znakova i želje za lagodnom jasnoćom, u najmanju ruku primoravaju čitaoca na tešku koncentraciju, gde lična intuicija čitaoca mora da završi sve ono što je Fokner njegovom dnevnom razumu svesno uskratio. Takva književnost traži od čitaoca stopostotno saučešće: da ne vrdaju, ne podmićuju, ne taktiziraju, da budu, po Džojsovoj želji i meri – totalni čitaoci. Upravo iz tog razloga Foknerova dela se, baš kao i Džojsova, kako je to neko lepo primetio, ne čitaju – ona se iščitavaju. Potrebno je vraćati im se, i po nekoliko puta, kako bi se uhvatila njihova božanska suština. I stvarno, ko je išta razumeo čitajući prvi put Džojsovog „Uliksa“ ili Foknerovo remek-delo „Buku i bes“? To su dela koja ne nude standardna i lakoma estetska uživanja, već potražuju manijakalan trud, znoj i intelektualno izgaranje. Tek pod tim i takvim uslovima, njihovi mnogostruki i olovni slojevi počinju omekšavati i otvarati se poput najlepšeg cveta, šireći svoje latice, i ne samo latice, već i do tog trenutka nevidljive podzemne žile i korenje, u hiljadu pravaca, ka srcu, stomaku, mašti i razumu. Mnogi veliki pisci, čak i, što je krajnje neobično, slavni naučnici i matematičari, nesebično su isticali presudan uticaj ovog do danas najmodernijeg književnog dvojca na svoj rad, zahvaljujući njihovim revolucionarnim otkrićima na polju pararelne realnosti i njene mnogostrukosti.
Zaista, nije džabe za Foknera rečeno da je on naučnik presvučen kožom umetnika. Fokner je, po sopstvenom priznanju, rad na polju književnosti smatrao identičnim naučnoj doslednosti i logici. Tako je njegovo literarno kazivanje najsličnije fenomenu elektriciteta: ono je tu, ono nas opčinjava, mi smo ga svesni, ali bez dubljeg unošenja u samu srž ovog fenomena naš razum ostaje nedostatan za ma kakvo empirijsko razumevanje dotične pojave. Čitave rečenice Foknerovog kazivanja teku i prelivaju se sa stranice na stranicu a da nam se čini da ništa bitno nije izrečeno. Pa ipak… Nekakav prikriveni zračak tinja iz Foknerovog pripovedanja, nekakva toplota i istinitost, zbog čega nužno verujemo u izrečeno, što je, na koncu konca, karakteristika svih velikih svetskih pripovedača.
Kod Foknera nema velikih i sudbinskih preokreta, sve je podređeno umeću saopštavanja i prenošenja impulsivnih slika, baš kao na kinematografskoj traci (Fokner je veći deo svog života zarađivao pišući scenarija za holivudske filmove). Taj tehnički postupak, veoma karakterističan za američke pisce, Fokner je doveo do savršenstva. U romanu „Dok ležah na samrti“ to posebno dolazi do izražaja. Dok siromašna porodica zapregom prenosi telo preminule majke i supruge do groblja na kojoj je pokojnica izrazila poslednju želju da bude sahranjena, Fokner maestralno, kroz različite vremenske ravni i kazivanja nekoliko glavnih aktera, veze jednu sasvim običnu priču punu neobičnih detalja koji, naposletku, daju jedan punokrvan i pitoreskan prizor iz života siromašnog američkog juga. Bilo da Fokner govori iz vizure žene, alkoholičara, bludnice, mentalno zaostalog dečaka, deteta, ubice ili krijumčara, njemu se bez i najmanje začkoljice bezuslovno veruje. To što su te dijaloške i monološke sekvence često bez nekog određenog smisla, što su rastrzane i neretko prekinute na pola rečenice, to je stoga što je Fokner ingeniozno pronicao u ljudske odnose, koji se u najvećem broju slučajeva zasnivaju na nebuloznim i mehaničkim radnjama i tvrdnjama, a tek retko, one bivaju ispunjene smislenim konstatacijama i svesnim, promišljenim delanjem. Njegov upravni govor svojom neposrednošću čitaoce ostavlja bez daha, a kada je reč o autentičnoj dramatizaciji dijaloga, Fokner je tu možda i najveći u čitavoj svetskoj književnosti.
Ipak, nisu samo dijalozi ti koji su Foknera izdigli na nivo književnih besmrtnika. Magija Foknerovog kazivanja, između ostalog, izdvaja se i po retkom daru da svoje čitaoce s nesuvislom lakoćom održava u prenapregnutom stanju tokom dugog niza rečenica, koje se poput slapova nadovezuju jedna za drugom, da bi, potom, kulminaciju dostigli jednim, naoko, slučajnim i sirovim deskriptivnim zapažanjem, a u stvari, tim više što deluju ovlašno ubačeni, otrežnjujuće verodostojnim opisom. Taj foknerovski manir zapravo čini Foknera genijalnim pripovedačem: Fokner ne moralizuje, ne služi se intelektualnim trikovima, niti opterećuje čitaoca nekakvim bogom danim znanjem (Fokner će u kasnijim svojim delima, napisanim nakon 1940-e godine, iz samo njemu znanih razloga, pristupiti moralizatorskim manirima, što mu nikad nije posve pošlo za rukom i zbog čega kritičari ta njegova dela smatraju manje umetnički relevantnim). Njegovo kazivanje je autentično poput strujanja krvi u venama, i baš poput krvi, ono je tečno, gusto, postojano, lepljivo, nezainteresovano prema spoljnim faktorima, uvek dosledno svojim neuhvatljivim unutrašnjim zakonima. Sve je tu poznato, ali na onaj način kao kad se probudimo iz sna, kad naša zadihana svest bezglavo juri za ostacima i krhotinama protutnjale uobrazilje. Trenutak zbunjenosti – tako karakteristične sile Foknerovog kazivanja – a odmah potom snop spasonosne svetlosti koja sve ponovo vraća na besprekorno stilizovanu scenu, poput ovog razoružavajućeg odlomka iz “Svetilišta”:
“Pade mu na pamet izraz koji je nekad video u očima mrtvog deteta i ostalih mrtvaca: izraz hladnog prezira, zgranutog očaja koji bledi, skupljen u dva prazna globusa iz čijih se dubina nazire nepokretan minijaturni svet.”
Kompleksnost Foknerovog kazivanja do danas je ostala velika enigma za mnoge proučavaoce dela ovog američkog književnog genija, zbog čega i sami čitaoci neretko nailaze na ogromni zid nerazumevanja naspram Foknerovog diluvijalno grotesknog stvaralaštva. S tim u vezi, ukoliko se odlučite da pristupite Foknerovoj zaostavštini, možda je najbolje da prvo krenete sa određenim kritičkim prikazom njegove književnosti. Tu možete naći objašnjenja za komplikovana stilska rešenja kojima odišu Foknerova dela, a, potom, zaustavite disanje i hrabro strmeknite svoj duh u nepojmljive dubine “foknerovštine”. I budite sigurni da ono što tu pronađete, jednostavno, nema cenu!
Photo: https://www.thedailybeast.com/
No Comments