Na pitanje koja je svrha umetnosti, postoji mnoštvo odgovora. Jedni kažu da nas zabavi; drugi, opet, da nas duhovno uzdigne. Pojedinci su na polju umetnosti izgarali, sa njom i svojom kožom kao jedinim zalogom, dok su, opet, neki drugi još za života ubirali najslađe plodove, bivali slavljeni, voljeni, uzdizani na pijedestal božanstva. Šta je, dakle, svrha tog najneobičnijeg (sudeći po njenim krajnjim dometima) ljudskog produkta?
Umetnost je, sve mi se čini, pre svega nastala kao potreba za smirajem. Kao svojevrsna uteha. Uzmimo za primer Prvi svetski rat. Do tog trenutka ništa slično nije zabeleženo u našoj istoriji, a odmah po njegovom svršetku niotkuda se rađa maestralna avangarda, koja je ljudski duh izdigla na jedan posve novi nivo. Stoga mislim da čak i crteži u, primera radi, Altamiri, nemaju drugog značaja za njihovog tvorca do budnog sna o prohujalim i nikad prežaljenim (u ovom slučaju i slasnim) krhotinama izgubljenog vremena. Bol, bol je ta koja je u osnovi svake umetničke predstave. Bol za izgubljenim, bol za preživljenim, bol za nedorečenim…
Skrimin’ Džej Hokins (1929 – 2000), jedna od najneobičnijih umetničkih pojava druge polovine XX veka, na šaljiv način je dao svoju vizuru umetničkog relativizovanja pravog, iskonskog bola. Na kraju, umetnost je ta koja nam volšebno omogućuje da preživimo i najveće krize, da gnusnim stvarima damo ljudski lik i tako ih svedemo na sopstvenu meru, a onda, onda je sve nekako lakše. Zar ne, Džej Hokinsu?
Tekstove iz rubrike GLUVA SOBA možete pratiti i na facebook stranici Uvećanje.
No Comments