KADA JE NEOBIČNO BITI OBIČAN: „PULP“ – „COMMON PEOPLE“

Šta još reći o vremenu konzumerizma u kojem živimo a što već nije rečeno? Hronična potreba za istaknutošću dovela je do toga da obično i neobično izgube granicu među sobom. Naše zenice se više ne šire pred prizorima pirsingovanih, tetoviranih, raščešljanih, nabildovanih… Biti neobičan postalo je svojevrsni modus operandi savremenog čoveka. U blještavoj distorziji isforsirane neuobičajenosti, ostati običan stvar je društveno neprihvatljivog bunta, hod s one strane margine. No, bunt kao i margina, pre ili kasnije, prestaju biti bunt i margina. Tako je bilo sa hrišćanstvom, naukom, obrazovanjem, rokenrolom…

Pesma „Common people“ britanskog benda „Pulp“ jeste, po rečima esejiste Ovena Haterlija, trenutak istine. Premda izdata kao singl davne ’95, ova numera ne prestaje da fascinira svojim zaraznim ritmom i tekstom svedenim ne meru običnog čoveka. Zbog toga i ne čudi što su „Obični ljudi“, iako okruženi paklenim konkurentima, proglašeni za himnu britpopa. Jednostavna a zarazna, sa ograničenom širinom nedostatne dubine, i, nadasve, istinita. A lepota se između ostalog prepoznaje i po tome što je uvek istinita.

Tekstove iz rubrike GLUVA SOBA možete pratiti i na facebook stranici Uvećanje.