Zamalo, bog te, onomad hipici da uspeju u svom naumu: svima, bez izuzetka, pravo na opredeljenje za slobodu. Trajala je ta masovna humanistička ostrašćenost skoro punu deceniju, a onda, kako to obično biva, nestala sa istorijske kulise, sa današnje tačke gledišta, kao da je nikad nije ni bilo. Misliti šta bi bilo da je bilo, slaba je uteha. Na kraju, i nacizmu je malo falilo da pobedi i globalno zacementira svoju nastranu ideologiju.
Hipi pokret je svoj zenit dostigao sa Vudstokom 1969. godine, nakon čega kreće lagana i bolna dezintegracija. Već od sredine 70-ih, hipi ideologija se raspala na mnoštvo slabašnih, a povrh toga i nakaradnih enklava, a biti hipikom smatralo se podjednako kao biti članom neke mračne i onostrane sekte, čiji članovi gutaju drogu, bestrasno se međusobno jebavaju i s prevrnutim očima se mole nekakvom bogu sunca. Šteta! Možemo reći i to, da su hipici, uz Spartaka i njegov ustanak, bili najbliže cilju nekakvog besklasnog društva nego što je iko pre i posle njih bio.
Kažu da ko dobro misli, dobrim mu se vraća. Eto, hipici su zaista mislili dobro, no, nažalost, ponovo je, kao mnogo puta pre toga, prevagnula neobuzdana dualnost ljudskog karaktera. Šta je dobro ostalo od cele te priče? Pa, ostala je zaostavština u vidu Santane i drugih talentovanih musketara. Malo li je?
Tekstove iz rubrike GLUVA SOBA možete pratiti i na facebook stranici Uvećanje.
Photo: https://www.biography.com/
No Comments