Recimo to ovako: Biti Umetnik, u pravom smislu te reči, pojava je ređa od Halejeve komete. Jer, to što svako ko piše, slika, komponuje, peva, nešto iz sebe prčka i oblikuje, ne znači, samo po sebi, da je taj neko Umetnik. U najboljem slučaju, reč je o stvaraocu, suštinski ne mnogo različitom od jednog stolara ili kulinarskog veštaka. Biti Umetnik traži posve drugačiju odgovornost. Umetnik je onaj (ili ona) koji je kadar izopštiti parče svog duha, na kojem se potom, slikovito govoreći, otiskuje u granične prostore metafizičkih pojmova (što će reći, u nadprostore lične i kolektivne svesti), ali tako da, nakon tog izrazito zahtevnog i traumatičnog putovanja, uvek uspe da se vrati u realnost, ne samo bremenit univerzalnim saznanjem, već i, što je od presudne važnosti, umno i fizički neokrnjen, spreman da, koliko je to moguće, trezveno progovori o tom neobičnom putovanju sa kojeg su se mnogi pre njega vraćali kao raspolućene ličnosti.
Nebojša Glogovac (1969 – 2018) je, bez sumnje, bio odistinski Umetnik. Lahorna svastranost njegovog glumačkog volumena govori u prilog svega prethodno izrečenog. Jer, u suprotnom, kako pod milim bogom objasniti verodostojnost njegove role u „Hadersfildu“, ako ne time da je Glogovac bio jedan od onih retkih putnika koji su hodili putevima van svih ubeleženih mapa i itinerarijuma. Strašno. Potresno. Nezaboravno.
Tekstove iz rubrike GLUVA SOBA možete pratiti i na facebook stranici Uvećanje.
No Comments