Kuda se denula naša slast za životom? Onim efemernim trenutkom, što izgleda tako slab, i nebitan, lošeg pamćenja, a u stvari je silan pošto ne razara, prijatan zato što je nenametljiv, drag jer nas ispunjava, vrstan prijatelj jer nas ne napušta do onog poslednjeg časa. Kažu, da čovek pred kraj života zaboravi sve „velike“ stvari kojima se nekad tako gordo ponosio, a da mu se, eto, poput bumeranga vraćaju one slike o kojima nikada nije dublje mislio, čak ni u trenutku kada ih je neposredno doživljavao. Kažu, da su to momenti najveće sreće u životu svakog čoveka, kada je zaboravljao na sebe, na vreme, na prostor koji ga okružuje, da su ti kratki, retki i razbacani trenuci jedini trenuci slobode koji su nam odistinski dati.
Čini se da u ovom bezopasnom snimku ima nešto od te slobode za kojom čovek svevremeno juri. Kud baš cigani da nas uče o tome?
No Comments