Ove godine se navršava četrdeset godina od premijere kultnog filma Slobodana Šijana „Ko to tamo peva“. Još od prvog prikazivanja (23. oktobar 1980. u beogradskom bioskopu „Kozara“) bilo je jasno da se radi o retkom umetničkom ostvarenju koje je jednakim intenzitetom oduševilo kako kritiku tako i publiku onog vremena. Ipak, o kvalitetu filma govori i činjenica da i nakon četiri decenije ovaj film nije izgubio ni dlaku od svoje prvobitne aktuelnosti i bespogovorne originalnosti. Bilo na pijaci ili u doktorskim ordinacijama, replike poput „ne brinite, puška je zakočena“, „pusti čiču, vidiš da je sirotinja“, „da se ja pitam proterao bih autobus ovuda“ ili „tata, ja bih ovo radio“ i danas svima, od 7 do 77, ko od šale mame osmeh na lice.
U čast ovog jedinstvenog kinematografskog ostvarenja, predstavljamo vam 12 zanimljivih činjenica koje možda niste znali o filmu „Ko to tamo peva“:
• Čuveni tekst našeg proslavljenog dramaturga Dušana Kovačevića, iz kojeg je proistekla ideja o snimanju filma „Ko to tamo peva“, prvobitno je bio namenjen Goranu Paskaljeviću a ne Šijanu.
• Uloga starca koji ide da poseti sina u Beogradu, a koju je maestralno odglumio Mića Tomić, trebalo je da bude noseća uloga u filmu pisana ni manje ni više za legendarnog Miju Aleksića.
• „Ko to tamo peva“ je isprva zamišljen kao televizijska drama od pedeset minuta, a sam scenario je do svoje konačne verzije doživeo više prepravki (primera radi, prvo je bilo zamišljeno da autobus voze dva brata, da bi posle bilo ispravljeno da to budu otac i sin…)
• Snimanje je počelo 4. aprila 1980, a poslednja klapa je pala dvadeset dana kasnije. Zbog izrazito malog budžeta radilo se ubrzanim tempom (dvadeset sati dnevno!), a radi uštede troškova celokupna ekipa nije imala smeštaj, već je svakim danom putovala mini-busom od Crkve Svetog Marka u Beogradu do Delibladske peščare i nazad.
• Celokupan film je sniman redom, od početne scene do poslednjeg kadra, što je, kako ističu filmski stvaraoci, prava retkost prilikom pravljenja filmova.
• U čuvenoj sceni „zvaću decu“ ulogu nepopustljivog seljaka glumi naturščik čika Stanojle, inače limar po struci. U momentu kada kreće da zove svoju decu „decoooooo“, Šijan ga zbunjeno priupita zašto odvojeno uzvikuje O, pa O, pa O, da bi mu čika Stanojle rekao da tako piše u tekstu. Šijan je, hvala nebesima, imao dovoljno rediteljskog sluha da ne koriguje dotičnu scenu. Inače, izrazito visok momak koji u filmu buši gume autobusa je Milovan Tasić Tasa (214 cm), traktorista iz Inđije i član šampionske generacije KK Radnički sa Crvenog krsta (1973).
• Scena kada Pavle Vuisić ispušta „čiču“ urađena je bez ikakvih filmskih efekata, što će reći, čika Stanojle je dobrano grunuo o zemlju. Kada je Šijan to zamerio Pavlu, jer je reč o sitnom, starijem čoveku, Pavle je u svom maniru odgovorio: „Neka, žilav je on a i treba nam to tako.“
• Kad smo već kod legendarnog Paje, postoji urnebesno predanje sa snimanja povodom scene kada Bata Stojković izlazi iz Tise. Naime, pošto je ceo film snimljen tokom nezgodnog aprila, Tisa je tih dana bila izrazito ledena. Bata je, čuvši od nekoga iz snimateljske ekipe da se profesionalni ronioci štite od hladnoće tako što se premazuju guščijom mašću, odbio da uđe u ledenu Tisu dok mu ne nabave tu famoznu guščju mast. Taj redak produkt u tom trenutku nije mogao nigde drugo da se nađe osim u Beogradu, za šta, zbog ubrzanog procesa snimanja, jednostavno nije bilo vremena. Bata je prznički ostao pri svom, zbog čega je ceo film došao u pitanje. Tada na scenu stupa Pavle Vusić: slušajući prenemaganje svog kolege sa jednog mesta gde je tokom pauze – a šta drugo kada je Paja u pitanju – sedeo i ispijao vino, konačno mu je prekipelo, pozvao je jednog radnika, dao mu novac i rekao da ode do najbližeg sela i kupi svinjsku mast! Potom je preko kutijie sa mašću prelepio papir s natpisom Guščja mast i dao je Bati. Bata se namazao i ušao u Tisu, a snimanje je konačno opet moglo da se nastavi svojim tokom.
• Uloga šlager pevača koju u filmu tumači Dragan Nikolić napisana je kao svojevrsni omaž reditelju Živojinu Pavloviću i Draganu Nikoliću za ulogu Džimija Barke u njihovom zajedničkom filmu „Kad budem mrtav i beo“.
• Čuvena scena na kraju filma kada putnici prebijaju dvojicu cigančića trebalo je da bude snimljena u krupnom kadru. Upravo zbog toga, scena batinjanja morala je biti što realističnije prikazana, a Bata Stojković je to doslovce bukvalno shvatio. Opalio je šakom nesretnog cigančića tako jako, da je ovom potekla krv iz nosa, zbog čega je uplakan i prestrašen pobegao sa snimanja usred snimajuće scene. Jedva su ga posle našli, skrivenog negde čak u Pančevu, a Bata mu se izvinio putem ogromne bombonjere i obećanja da više neće da ga bije. Vratili su se na „mesto zločina“ i konačno priveli snimanje kraju.
• U završnoj sceni u filmu, kada autobus konačno stiže u Beograd po kojem pljušte granate, postojala je i druga verzija kraja koja je u potonjoj montaži izbačena. Te scene su posle iskorišćene u Kusturičinom filmu „Underground“ (arhivski snimci bombardovanja Beograda 6. aprila 1941, životinje iz zoološkog vrta koje slobodno šetaju gradom…)
• „Ko to tamo peva“ je 1981. godine dobio nagradu za najbolji strani debitantski film prikazan u Francuskoj.
No Comments