2019. godine navršava se petnaest godina od smrti legendarnog Marlona Branda – glumačkog genija, borca za ljudska prava i buntovnika sa razlogom, pronalazača i seks simbola, otkačenog zanesenjaka i ludaka sa stilom. Čovek koji je bio i ostao sinonim za glumu, više od pedeset godina svojim ljudskim i umetničkim metodama oduševljavao je i, ujedno, zgražavao establišment, jedna od najuticajnijih ličnosti pop kulture kome se, najblaže rečeno, svojski fermalo za isti taj uticaj, po principu „jebe mi se za vas, da li se i vama jebe sa mnom?“. Dame i gospodo, ovo je kratak prikaz fenomena zvanog Brando.
POČECI
Marlon Brando je rođen u Omahi 3. aprila 1924. godine. Već kao dete pokazivao je jaku sklonost ka glumi, imitirajući sve i svja oko sebe. Pored imitacije isticao se i u neobično ekspresivnoj potrebi za zajebancijom, zbog čega je vrlo rano počeo upadati u ozbiljne neprilike sa okolinom. Kada je izbačen sa prve godine srednje škole, nakon što je, navodno, provozao motor školskim hodnikom, njegov otac, Marlon Brando stariji, odlučuje da jednom za svagda stane na put poremećenim ambicijama svog anfan terible-a. Upisuje ga u vojnu školu Šatak, koju je ranije i sam Brando stariji pohađao. Ipak, Brandova vatrena narav nije promenjena čak ni pod ledeno strogim uticajem vojničkog kodeksa, već naprotiv. Zbog sukoba sa pretpostavljenim Brando je vrlo brzo izbačen i iz ove škole. Pod uticajem njegovog oca pružena mu je još jedna šansa, ali je mladi Brando znao da vojnička servilnost, njihova strogost bez pokrića i izveštačena autoritativnost nije za njega. Nedugo potom, baveći se neko vreme fizikalnim poslovima i ušparavši dovoljno novca, odlučuje se da ode u Njujork gde pohađa nekoliko škola glume, da bi na kraju završio pod pokroviteljstvom čuvene profesorke glume, Stele Adler. Stela je u Brandu prepoznala ogromni potencijal, uvela ga je u tehnička načela sistema Stanilsavskog i na taj način Branda učinila svesnim njegovog sirovog dara, koji je vremenom sve više dobijao obrise specifične, do tad neviđene glumačke forme.
BRODVEJ I „TRAMVAJ ZVANI ŽELJA“
Zbog ekscentričnog ponašanja Brando je (još jednom) izbačen iz glumačke škole Stejnvil, ali je, nastupivši u jednoj manjoj predstavi, otkriven od impresaria Brodveja, nakon čega mu je ponuđen posao u toj čuvenoj dramskoj ustanovi. Vrlo brzo po svom dolasku na Brodvej, Brando je publici i kritičarima nametnuo svoj netipičan glumački stil. Ne hajući za ubuđale navike publike, odbacivši dotadašnje ustajale principe glume, Brando na daskama započinje revoluciju, približivši glumu, više nego iko pre njega, realnim životnim navikama. Brando se po sceni počinje kretati, za razliku od svega do tad viđenog, slobodno i po realnom nahođenju čoveka od krvi i mesa. Zanemaruje i odbacuje dotadašnje sveto pravilo da glumac, dok je na sceni, uvek treba da bude okrenut licem publici. U jednoj predstavi Brando većinu vremena stoji i kreće se okrenut leđima publici, zbog čega su se začuli i prvi zviždici u sali, a jedan deo publike je protestvujući napustio predstavu. Ipak, među onima koji su ostali javio se osećaj da prisustvuju izvođenju jednog genija. Brando je kasnije, u vezi sa ovim događajem, otprilike objasnio da glumac, kada interpretira, ne sme to da radi samo svojim glasom i mimikom lica, pukim mlataranjem ruku i savijanjem tela, već mora da glumi i kolenima, ušima, pa, kao u ovom slučaju, i leđima. Jedan poznati kritičar nedugo potom napisao je: „Gledati ga (Branda) kako najdublje ljudske emocije iskazuje samo nehajnim radom svojih leđa, navodeći vam, pritom, suze na oči, to, dragi moji, jeste esencija glume“.
Ipak, Brando je znao da bez prave uloge nikada neće uspeti da dostigne veće visine. S tim u vezi, na scenu opet stupa Brandova drskost i monstruozna samouverenost. Pročitavši novi bravurozni tekst čuvenog dramaturga Tenesija Vilijamsa, komad pod naslovom „Tramvaj zvani želja“, Brando, da bi dobio glavnu ulogu Stenlija Kovalskog, putuje u Masačusest, prethodno napustivši pripreme za jednu predstavu, na audiciju kojoj u tom trenutku prisustvuje i sam Vilijams. „To je to. Za njega je pisano.“, izjavljuje slavni dramaturg nakon Brandove maestralne izvedbe. Tom predstavom Brando stiče ime kao glumac, izazvavši revoluciju u glumačkoj tehnici i postavivši nove temelje za američki model glumačke metodičnosti. Godine 1950. dobija svoju prvu ulogu (zbog koje je, pripremajući se, proveo mesec dana u krevetu u veteranskoj bolnici) na velikom ekranu, u filmu „Ljudi“, za koju je pobrao odlične kritike. Ipak, pravi bum nastupa već sledeće godine kada je „Tramvaj zvani želja“ adaptiran za film, a Brando još jednom maestralno izneo ulogu alkoholičara i emotivno rastrojenog čoveka sa društvenog ruba, Stenlija Kovalskog. Za ovu ulogu zaradio je svoju prvu nominaciju za Oskara, a to što ga nije dobio do danas se smatra jednim od najvećih promašaja Američke filmske akademije.
PRVI OSKAR, SLAVA I SUNOVRAT
Nakon prve nominacije usledile su još dve za filmove „Viva Zapata!“ (1952) i „Julije Cezar“ (1953), sa kojima se Brando ustoličio na vrhu glumačke lestvice u izrazitoj konkurenciji Holivuda. Premda je Brando, znatno kasnije, u nekim intervjuima, iz nekog samo njemu znanog razloga, opanjkavao i jasno detronizovao glumačku veštinu, tvrdeći da ni jedan glumac nije umetnik, a kamoli genije („Da li vam ja ličim na jebenog Mikelanđela ili Da vinčija?“), i da je glumom počeo da se bavi „samo zato što nije imao moralne snage da odbije novac“, ovo je, ipak, malo verovatno i po svemu sudeći Brando je ovde bio neiskren. Da nije tako, da li bi uopšte 1953. godine odbio 10 000 dolara nedeljno na Brodveju u zamenu za nešto manje od 500 dolara sedmično u Fokovoj predstavi „Arms and the Man“ (bila je to poslednja Brandova uloga u pozorištu)?Možda je ovim i drugim izjavama o najstarijoj umetničkoj veštini Brando nesvesno iskazivao onu poznatu maksimu da su istinski umetnici uvek u koliziji sa svojim darom i delom. Ko zna? Na svu sreću Brando je nastavio da glumi i da niže neponovljive role. Brandova uloga u filmu „Divljak“ (1953) obeležila je jednu dekadu i od Brandovog lika načinila novi uzor za mušku seksualnost. Preko noći su iz mode izašli uštogljeni, uglađeni, psihološko jednolinijski uzori idealnog muškarca, a la Klark Gebl, a na scenu stupili nehajni, razbarušene kose i u uskim belim majicama i džins farmerkama, grubii buntovnički nastrojeni muški egotipovi. Krajnje iskreno, to su potvrdili i Džejms Din i Elvis Prisli, koji su priznali da im je Brandova uloga u „Divljaku“ postala stilski i životni uzor. Zahvaljujući Brandovoj jednistvenoj ličnosti i karakteru, ponikla je čitava jedna generacija sklona kožnim jaknama, čizmama, džinsu i motorima, krajnje buntovničkog karaktera, koja će vrlo brzo evoluirati u neponovljivu Bit, a potom i Hipi generaciju. I dok je prašina podignuta Brandovom rolom u filmu „Divljak“ kolala svetom kao nakon erupcije Krakataua, zgražavajući moralne i verske čistunce, Brando je 1954. ostvario novu ulogu za pamćenje. Glumeći marginalca sa stavom, u čuvenom filmu Elije Kazana „Na dokovima Njujorka“, Brando je još jednom iskazao široku lepezu svog glumačkog genija, za šta je, ovoga puta, konačno nagrađen svojim prvim Oskarom. Kolika je uistinu dubina Brandovog razumevanja ljudske psihe i, prema tome, ljudskih postupaka (što je osnovna veština svakog ko za sebe misli da je dat umetnosti na upravljanje), najbolje govori slučaj sa snimanja legendarne scene u autu između Branda i Roda Stajgera (koji u filmu glumi Brandovog rođenog brata). Naime, po originalnom scenariju Stajgerov lik je trebalo da revolverom, koji je prethodno nabio uz njegova rebra, Terija (glumi ga Brando) odvede svojim pretpostavljenima (gnusni kriminalci) na istinu. Brando se u ovoj sceni pobunio, rekavši Kazanu da scena nije verodostojna, jer koji bi čovek revolverom odveo rođenog brata dželatima u ruke. Kazan je ovaj Brandov predlog nakon manje prepirke uslišio i dopustio im da snime scenu po sopstvenom nahođenju i potpuno improvizovanom scenariju. Brando je u čuvenoj sceni („Mogao sam biti neko i nešto“), uz neverovatnu amplitudu emocija (nešto slično postigao je u „Poslednjem tangu u Parizu“, jadikujući i slineći nad pokrovom supruge), uspeo da, pored istinito šokiranog Stajgera, ovekoveči jednu od najemotivnijih scena u istoriji kinematografije.
Nakon ove uloge, Brandu su ponovo proradile stare bubice, i u naredne skoro dve decenije, osim ulogom u „Sajonari“ za koju je takođe bio nominovan za Oskara, njegova gluma je izgubila energiju i pravac, a sam Brando postao izuzetno težak za saradnju. Uloge su ga zaobilazile u širokom luku, a i one koje je dobijao iznosio je bez žara i vere, otaljavajući u tolikoj meri da je to bilo nedostojno njegovog dara. Početkom sedamdesetih samo su se istinski ljubitelji i poznavaoci filma sećali Branda – glumca koji je ne tako davno bio kadar da glumi samo leđima.
No Comments