AFIRMACIJA MODA RAZGOVOR

RUČNO TKANJE ĐURIĆ: STRAST IZRAŽENA KROZ BOJE I VEZ

Višegrad. Pitoreskni gradić ušuškan u kotlini, smešten na granici između dva sveta (nije Istanbul taj koji odvaja Istok i Zapad, već upravo ovo malo mesto, sabijeno u jednoj tački na Balkanu, lepog i zvučnog imena). I ptice na grani znaju opšti istorijat ovog mesta: Mehmed Paša Sokolović, pa čudesan most iznad čudesno staklaste površine reke Drine, Andrić, pa Kusta, pa Kamengrad. Ima Višegrad svojih legendi, opevanih u pesmama i usmenim predanjima, svojih svetlih i mračnih trenutaka, ali prethodno pobrojane konstante jesu parametri koji se pamte više od drugih. Traju. I trajaće čak i kad Višegrada jednog dana više ne bude (istorija je dugovečna majka). Ipak, doći u Višegrad, a ne posetiti jedno mesto, jednako je, čini mi se, kao otići u Budimpeštu, a ne svratiti u poslastičarnicu „Žerbo“. U prizemlju jednospratne kuće, smeštene na desnoj obali Rzava, tačno preko puta Kamengrada, opasanoj ružičnjakom i sa dva kolosalna primerka retkog srebrnog bora, nalazi se radionica (ujedno i izlog) tkačkih tvorevina porodice Đurić. Već sa ulaza čovek biva omamljen bojama i mnoštvom autentičnih detalja starog Višegrada, nakon čega, hteli ne hteli, sledi ono čuveno bosansko gostoprimstvo. Kafa, rakija, meze, i razgovor sa Vericom Đurić, simpatičnom vlasnicom i autorkom neobičnih rukotvorina, mogao je da počne.

Na vašoj fejsbuk stranici video sam da raspolažete ogromnim asortimanom. Kada ste počeli sa radom? Na kakve ste prepreke nailazili?

Bilo je to 2004. godine, tako da ove godine slavimo jubilej – 15 godina postojanja! Isprva smo morali da prođemo obuku, potom je uslijedila nabavka razboja, materijala, pa dvije-tri godine usavršavanja na razboju.

Kakva je ovo vrsta razboja?

Ovo je skandinavski tip razboja, koji je na naše prostore došao ’99. godine. Norveška je htjela da pruži podršku za razvoj privatnog biznisa i, s tim u vezi, donijeli su devet razboja u selo Koštunjići kod G. Milanovca. Karakterističan je zbog osam papuča, koje daju mnogo širu mogućnost prilikom samog veza. Pored skandinavskog postoje i razboji sa naših prostora, dvije vrste: vertikalna (zidna), koja se uglavnom vezuje za bosanske krajeve, sa malim hoklicama, sa kojih se rade ćilimi, u tzv. klečanju, što je jako naporno. Tu je i horizontalni tip koji nema ovih osam papuča, već samo dvije papuče i dva lista, koje daju mogućnost rada mustri i šema. Horizontalni, na kojem se radi sa dvije ili četiri papuče, privezane sa dva lista, najčešće je bio zastupljen u Srbiji. Na ovoj vrsti razboja naši stari su, najčešće od konoplje ili lana, pravili odjeću i cjelokupno pokućstvo. Ipak, osam papuča i četiri lista ovog skandinavskog tipa razboja daju mogućnost da se radi sa ekskluzivnim materijalima.

Koliko je ovaj razboj u stvari komplikovana naprava? Može li ga napraviti neko ko je vešt sa stolarijom?

Svaki stolar može da ga napravi. Bitno je da prijethodno ima suvu bukovinu, koja se potom kuva. Elementi se sjeku po utvrđenoj mjeri, ali je jako komplikovano povezivanje vratila sa listovima.

A šta je list?

Postoji vratilo i za njega su svezana četiri lista. Svaki list ima najmanje po sto nitanica, kroz koje se provlači materijal i na taj način se tka.

U čemu je razlika između dva i četiri lista?

Razlika je u teksturi materijala. Svaka nit koja je provučena kroz „brdo“ mora da ima svoje mjesto u šemi. Tekstura je onda koplikovanija. Papuče služe za mogućnosti prepletaja.

Čini se jako komplikovanim. Šta je zapravo najteže u ovom poslu?

Ovo je jako kompleksan posao sam po sebi. Najveći akcenat je na pripremi sirovine, materijala, končanje, postavljanje na mašinu. To sve iziskuje tehničko umijeće. Vizija je uvjek u glavi, ali problem nastupa kada dođe do tehničkog dijela: velika je sposobnost što više izjednačiti izgled gotovog proizvoda sa vizijom; što je veća sličnost to je veći uspijeh. Jako volim vez i mogućnost koji on daje, bilo da su to naši etno motivi… Prepletaj iziskuje veliku sposobnost: osnova i potka se gube u prepletajima i zato treba biti jako usredsređen.

Postoje li uzori? Šta je to što vas je zainteresovalo za ovaj posao?

Nemam konkretan uzor. U socijalizmu su nam bile ponuđene konfekcijske stvari, a ja to nisam mogla da prihvatim. Majka nam je plela, šila i samim tim nam stvarala unikatne stvari. Kad god sam kupila neku stvar ja sam morala nešto da dodam na nju, da je oplemenim. Tako sam težila osobenosti. Samim tim i u ovom poslu želim da dam neki pečat unikatnosti.

Da li sami nameštate šemu ili je ona fabrički data?

Ja je namećem, ali je još prije dva-tri vijeka ustaljeno da postoje šeme u tkanju. Postoji biblija tkanja koja kaže: 1780. godine je u Mančesteru, ili Pensilvaniji, ta i ta mustra zaštićena pod tim i tim brojem patenta. Ja, na ovom mom razboju, mogu da odradim 90% mustri iz biblije tkanja. Šta to znači? Sad da me neko zovne iz Amerike i kaže ja želim tu i tu mustru, ja to mogu da uradim i na to sam jako ponosna.

Postoji li nekakav lični stil mustre?

Svako može da postigne lični stil mustre. Ja sam, igrajući se, došla do neke mustre koju nigdje nisam mogla da pronađem – to je hiljadu šema. Slično komponovanju. Da bi se mogle ponoviti određene mustre, njihov redosled se mora pažljivo zapisivati.

Odakle se nabavljaju materijali i koliki su troškovi? Koje su vrste materijali?

Odevni predmeti koje radimo prvenstveno su rađeni od italijanske vune koju uvoze ljudi iz Beograda. Mi smo treći u tom lancu. Vuna je ekstra kvaliteta: 80 % vuna, 20% pan (mešavina materijala, prim. aut.). Tu vunu koriste prijestižne svjetske kuće kao Beneton i dr. Nije jeftina, ali je suludo koristiti lošije materijale, s obzirom na to koliko vremena iziskuje sam rad na jednom predmetu. Trudimo se da nabavljamo samo vrhunske materijale, koji su prvenstveno prestižni po svojim kvalifikacijama, poput vune, mohera, pamuka, viskoze, svile. Na cijenu gotovog proizvoda najviše utiče cijena sirovine, za razliku od vremena provedenog u radu. Teško je nabaviti dobar bukle, dobar lame, uopšte, materijale koji nisu za široku upotrebu.

Kako država ili opština može pomoći vama koji se bavite ovakvom vrstom posla?

Na nivou BIH ne postoje takve stvari, dok u Srbiji postoji etno mreža u kojoj je država dala neki svoj doprinos za razvoj te mreže. Ovdje ne postoje nikakvi podsticaji. Moja želja je da formiran sekciju koja bi se bavila ručnim radom, ali je to, na moju veliku žalost, i dalje samo mrtvo slovo na papiru. Ljudi, čini mi se, nemaju interesa da bruše svoju vještinu, da idu korak po korak, već žele da preskoče sve stepenike i namah postanu uspješni i traženi. A to tako ne ide. Ipak, kod vas u Srbiji, etno mreža je veoma dobro organizovana.

Odakle dolazi inspiracija?

Svakodnevno smo nadahnuti. Nisam slikar da sam nadahnuta rijekom, šumom, pejzažom, ali je slično. Ovdje se malo prati moda, trend, koje su boje ove sezone u trendu. Mora se imati vizija, ali se vizija nikada ne može sasvim dosegnuti. Jako volim boje i volim da se igram bojama, dok je za nekog drugog mustra primarna. Svaka boja može naći svoje mjesto kraj druge boje, ma koliko ne išle zajedno. To je izazov, igra bez kraja.

Koliko posao kojim se vi bavite ima veze sa onim vašim unutrašnjim kako se osećate? Napravite li nekad nešto u tamnijoj nijansi samo zato što se tog dana tako osećate?

Ne. Toliko ljubavi za ovaj posao, za stvaranje, za izražavanje, glavni su i moj jedini pokretač. Ljudi kad dođu u radionicu oni traže i kupuju komade u kojima vide sebe u prostoru u kojem žive.

Oko nas je mnoštvo boja, najrazličitijih nijansi. Da li vi imate neku svoju omiljenu boju?

Moj znak je pastelni. Volim zemljane boje, zelenu prije svih. No, ovo je posao gdje se mora pažljivo motriti šta drugi vole. Tako neki ljudi vole bordo, žutu, crvenu, plavu… sve boje su lijepe.

Koliko su bitni detalji pri izradi ovih radova?

Detalji su najbitniji! Oni čine dio tog predmeta, te zadane misli koja nas prati. Oni daju pečat tome da li će oni da čine jednu borduru ili cijelu teksturu po širini materijala.

Vaši modeli, sasvim izvesno, odišu nečim tradicionalnim, ali u celini odaju utisak modernosti. Kako uspevate da spojite ta dva oprečna elementa?

Ništa se nije desilo slučajno. Ovo je samo jedna tehnika, a u toj tehnici je spoj onoga što sad nazivamo etno, tj. starinski način rada. Taj rad karakteriše mustra, ili bordura, ili prepletaj boja, što ga čini posebnim, jer je napravljen samo jedan. Samim tim on je originalan i jedinstven, a u sebi sadrži spoj tradicije i novog.

Može li se vez ponavljati, tj. mogu li se praviti identični komadi?

Sve je unikatno. Postoji nemjerljiv izbor kombinacija, što u bojama što u vezu. Nemoguće je napraviti identične komade. Postoji 210 žica u osnovi i ja ne mogu da znam kako sam koju stavila na koje mjesto da bi dobila u teksturi istu boju ili nijansu. Može biti slična nijansa boja, mustre, ali je nemoguće napraviti istu.

Da li radite po porudžbini?

Da. Nekome se svidi neki naš komad, ali bi želio u crvenoj boji i da je protkana tom i tom niti. Onda im mi izlazimo u susret.

Koje sve tehnike postoje pri ručnoj izradi?

Tehnike se prvenstveno mogu podjeliti na vrstu provlačenja osnove. Postoje posebne šeme kako se niti provlače kroz četiri lista, ali je to jako teško objasniti izvan vizuelnog.

Koliko je potrebno vremena da bi se izradio jedan pončo ili šal?

Jedan klasični pončo, kao ovaj ovdje, to je komad sastavljen iz dva komada koji se poslije sastavljaju i obrađuju. Teško je reći koliko iziskuje vremena… Min. četiri dana. Jedan dan ode na pripremu: bira se materijal, boje, pravi se osnova; treba dvjesta žica ukončati. Rad iziskuje još jedan dan. Kada se uradi vrši se vezanje, pranje (na 30 stepeni), sušenje i dorada (froncle i td.).

Ko su vaši klijenti?

Ljudi koji imaju životnog stila. Dame koje grade svoj lični, prepoznatljiv stil, koje žele da su posebne, koje same sebi kroz svoju garderobu daju poseban pečat svojoj ličnosti. Moda je fleksibilna. Oni koji je stvaraju žele da daju svoju ličnu notu, ali mora se zadovoljiti ukus najrazličitijih ljudi. Neko voli bordo, neko crnu…

Ukoliko su nekoga, nakon ovog našeg razgovora, zasvrbeli prsti, pa sad želi sam da se oproba u ovom zanimljivom poslu, možemo li kazati neku okvirnu cenu koja je potrebna za pokretanje ovakve vrste biznisa?

Početna ulaganja nisu velika, kada se uzme u obzir pokretanje nekih drugih biznisa. Za početak potrebno je kupiti razboj i nešto sirovine. Za to je sasvim dovoljno oko 1000-1200 evra. Ipak, prije svega, potrebna je strast i volja za stalnim usavršavanjem.

Pala je noć kada sam, na moju žalost, morao da napustim prilježne domaćine, njihovu koloritnu radionicu i divan grad usnuo na dve reke. Za uspomenu (mada sam obećao da ću se vratiti) dobio sam jedan šal. Odmah sam ga okačio sebi o vrat. Tokom puta moje misli su opsedali pojmovi: mustra, vez, prepletaj… mustra, vez, prepletaj… Na granici sam upitan „imam li šta za prijaviti“. Imam – umetnost oko vrata. „Molim?!“ Ništa, samo sam u prolazu.

No Comments
Previous Post
09/03/2019
Next Post
09/03/2019

No Comments

    Leave a Reply